Specijalna epizoda: Nije zlato sve što sija

Savezna država Mexico. Jedan mladić sa sombrerom na glavi i bocom tekile u ruci lutao je peščanom pustoši dok je sunce obasjavalo krajolik prepun kaktusa i ničeg osim njih, kada je video nekog bandita kako leži na zemlji s teškom ranom u stomaku. Ruku je držao na okrvavljenom delu stomaka i zbog toga je i ona poprimila crvenu boju. Oči su mu bile suzne i pune umora, ležao je naslonjen na neki kamen i gledao u svoju ranu bez imalo nade za spas, te se već pomirio s svojom nadolazećom smrću.

Mladića je taj prizor probudio iz pomale mamurnosti i ošamućenosti suncem te je smesta pohitao prema njemu. Spustio se na kolena kraj njega a bandit kao da ga nije niti primetio. Mladić je uzeo polupraznu bocu tekile i skinuo čep pa tada izlio par kapi te prozirne bele tečnosti na njegovu ranu, što je stranac popratio s par jauka, nakon toga je mladić izlio nešto više od par u svoje grlo i tek nakon toga ono malo što je preostalo u suvo grlo unesrećenog čoveka.

Previo mu je ranu dok je ovaj tiho jaukao, imao je veliku bradu i šajkaču na glavi. Izborano lice je davalo do znanja da ima oko 40 godina. Podigao je glavu i s krvavim očima bez imalo sjaja susreo mladićeve oči pune znatiželje i živahnosti i bez ijedne reči utonuo u san a mladić je stao da maše svojim sombrerom pokraj njegove glave da bi ga rashladio od sparine, celo vreme je gledao u gvozdeni znak orla na njegovoj zelenoj šajkači, kao i četiri slova "C" na tome orlu od kojih su dva bila okrenuta u pravilnom smeru a druga dva prema levo. Nakon dugog razmišljanja o tome kojoj bandi taj stranac pripada mladić je izvadio iz džepa neku krpu i obrisao znoj sa svoga čela, prvo svog a tada i banditovog, vratio ju u džep, i iscedio par preostalih kapi iz boce tekile u svoje grlo. Uhvati stranca za noge, nešto iznad njegovih skoro raspalih braon i smrdljivih opanaka i počne da ga vuče prema svom domu jer je s svojih stotinjak kila ovaj bio isuviše težak da bi ga ovaj na ikoji drugi način transportovao na odredište. Pre nego ga je počeo vući mu je glavu obmotao svojom majcom tako da se nebi oštetila (skupocena majca s natpisom 'Michael Jordan - 23' od dugog izlaganja suncu a ne strančeva glava od struganja po zemlji). Nakon otprilike pola sata, mladić sav prepun znoja je počeo da uočuje svoju kuću u daljini i ponadao se da je to fatamorgana jer ju nikada pre toga nije video, ali nije bila. Malena trošna kuća bila je sačinjena od slame, mladić ju je izgradio, bio je lijen (i stomaka nalik u praseta), stoga mu je to bilo najlakše, usprkos pričama bio je sto posto siguran da u tim krajevima nema vukova te nije ima straha da mu oduvaju kuću. Gledao je kuću u daljini i činilo mu se kao da se miče tamo amo ali to je bilo zbog velike sparine koja je radila atmosferu i samim time stvarala taj efekt "zamućenosti". Ušao je u kuću i konačno ga dovukao do sredine prve sobe, pokušao da ga stavi na krevet ali nije imao snage pa ga je ostavio da leži na prljavome podu. Skinuo si je pantalone i gaće i obukao čiste, majcu koja je bila na strančevoj glavi je odložio u svoj ormar u kojem nije bilo ničeg osim par pauka. Izašao je iz kuće i vratio se svojim poljoprivrednim poslovima kojima se svakodnevno bavio dok je stranac na podu spavao kao zaklan.

Čovek koji je ležao na patosu u mladićevoj kući je počeo da se osvrće oko sebe na podu, pitajući se gde je to završio. Na početku je misleo da je u čistilištu ali zbog velike prljavosti svuda oko njega odbacio je tu tvrdnju kao malo verovatnu pa je počeo da traži prisutnost nekog drugog živućeg organizma oko njega. Bilo je tu par muva u vazduhu i pacova oko njega ali to mu nije odgovaralo pa je počeo da se dere promuklim glasom "domaćine, gde si?". Ustao je s patosa i otresao prašinu s svoje majce i pantalona, i izašao napolje gde nije video ništa osim kamile privezane za neko drvo i njeno pojilo pokraj. Došao je do pojila i umio se a nakon toga i popio par gutljaja vode od tamo. Osvrnuo se da pogleda kuću u kojoj je prebivao ali mu je nešto istočno od nje privuklo pozornost. Video je toga domaćina koga je nedavno tražio, bio je to nizak čovečuljak koji je nosio motiku u ruci, po njegovoj nestručnoj proceni visok negde oko 170 santimetara, obučen u tradicionalnu meksikansku nošnju, s velikim belim sombrerom i izraza lica kao da kenja. Bio je i malo debeo ali da li je to bio zapravo ili je majcu samo upasao u pantalone tako da se to čini nije mogao da dokuči ali to nije bilo niti bitno pa je prestao da razmišlja o tome.

Mladić se nasmešio kad je video stranca živog i zdravog te mu rekao "drago mi je da ste živi i zdravi", na šta ovaj odgovori dok su se rukovali "zdravo, pobratime, imaš li šta za da se najedemo?". Mladiću to ponovo nanese osmeh na lice. Odložio svoju motiku pa zajedno uđu u njegovu trošnju kuću, mladić mu reče da sedne za stol dok on pristavi pribor za jelo. Bradonja je to brzo poslušao i seo. Stol je bio jako star i skoro se raspao. Ta soba je bila očito jedina prostorija u kući, i u njoj se nalazio mali šporet, krevet, neki stari ormar odavno raspadnut pa šlampavo sastavljen ekserima, i na kraju mala šerpa u uglu iz koje je dopirao nepodnošljiv smrad, rola toalet papira pokraj lonca rešavala je misteriju otkuda toliki smrad i koja je njegova svrha. Tada je mladić ispred njega stavljao tanjir a nakon toga kašiku i viljušku, isti postupak je ponovio i kada je bio na svojoj strani stola. Sipao par kašika pasulja u čorbi, seo, obojica su se prekrstili s tri prsta i počeli da jedu.

- Prijatno. - reče mladić i umoči parče hleba u svoju porciju.

- Prijatno. - uzvrati stranac.

Niko nije ispustio ni jednu reč tekom toga obeda i tek nakon desetak minuta kada su im obojici stomaci bili puni mladić ustade i pospremi te tanjire u sudoperu dok je stranac čačkalicom čeprkao po svojim požutelim prljavim i očito nikada pranim niti popravljanim zubima. Mladić ponovo zauzme staro mesto za stolom i poče da pripoveda sledeće:

- Ime mi je Dragan no zovite me Gile.

- Ime mi je Sveti no zovi me Sava. - reče ovaj i brizne u smeh a Gile koji nije razumeo šalu ga je nemo gledao.

- Ne kapiraš? Nije ni bitno, ja sam Sava. - reče i sledećeg trena ustane i poljubi Gileta tri puta u obraz što ovaj također učini ljubeći njegovu staru, prljavu bradu braon boje.

- Zašto ste ranjeni i šta vas dovodi u ova područja? - upita Gile ono što se oduvek pitao ali po prvi put to izustio na glas.

- Duga je moja priča, izađimo napolje na ovu lepu večernju noć pa ću sve da ti ispričam. - reče Sava.

Izašli su i seli na trem ispred vrata Giletove kuće i gledali u mesec i zvezde par sekundi kada Sava započne:

- Duga je moja priča, kao što već rekoh, pa ću da ti ju ispripovedam od samog početka. Imao sam 25 godina i živeo jako daleko odavde u jednom gradu kada je moju otadžbinu zadesila velika nepravda. Nevernici su hteli da nam je preotmu, svete zemlje koje su oduvek naše, i ja sam uzeo pušku u ruke i naravno odmah krenuo da branim svoj narod. Bila je veličanstvena naša vojska, svi do jednoga imali smo brade, borili se za više ciljeve, retko kada ubijali protivnike jer smo verovali da sve može da se postigne mirnim putem. Mesto na kojem sam se borio zvalo se Wolf-O-War, i bilo je na samoj granici moje otadžbine i onih zverskih ljudi znanih kao 'Usraše', bili su obučeni u crna odela, govorilo se je njihov znak slovo U s krstom u sredini. Video sam njihov znak, međutim to slovo ja nikada u životu nisam video, nije ga bilo u mojoj ćiriličnoj azbuci niti u bukvaru kad smo to učili u školi, a pošto su ovi bili veoma blizu nas nisam mogao da verujem da bi bili toliko učeni ljudi da bi poznavali i azbuke drugih zemalja i koristili se njima... Ali to nije važno nego da se vratim na priču. Nakon jednog rutinskog dana, i našeg pokušaja uvođenja mira odlučio sam da svratim do jedne komšinice koja se nalazila blizu moje čete. Ušao sam u njenu kuću i lepo je pozdravio a ona mi je bez razmišljanja dozvolila da ju pojebem i to sam radosno prihvatio. Sutradan je ona bez ikakvog razloga pobegla od tamo sa autobusom "Wolf-O-War - Nemačka - Mexico", a ja, pošto su sve naše jedinice bile skoro pri kraju snaga i pobeđene u svakoj bitki sam znao da je naša borba izgubljena te krenuo sledećim autobusom za njom. Nakon par dana dođoh ja u Mexico ali očito ne u isti grad u kojem je ona odsela, i upoznah vojsku sličnu našoj, koju su takođe činili bradati momci, s nešto gorim naoružanjem od našeg, revolverima, i sombrerima umesto šajkača ali osetih nostalgiju pa im se pridružih pa smo ovde takođe provodili razne mirovne akcije, sve dok bankari jedne banke nisu odlučili da nam prirede zasedu a mi smo celo vreme samo hteli da im učinimo uslugu i čuvamo taj silni novac za njih. Oni su to krivo svatili i počeli da nas pucaju, pola nas je poginulo a pola nas je pobeglo svako na svoju stranu i tada sam zalutao u ovu pustinju i ti si me pronašao.

Sava poče da uzima vazduh i puni njime pluća kada Gile koji je s velikom pažnjom slušao ovu pripovetku reče:

- Velike li slučajnosti, moja majka takođe dolazi iz tog grada Wolf-O-Wara, i takođe je došla s tim istim autobusom. Rekla je da je bežala od vojske agresora, to su verovatno ti Usraše koje si spomenuo, a rekla je da ju je noć pre bega posetio jedan od tih agresora i silovao ju. Osim što je u nju upala kita u njene oči je upala činjenica da taj čovek nema mali prst na levoj ruci. Ako ga ikad pronađem ubiću ga. - reče Gile s besom u očima.

Sava tada hitro stavi svoju levu ruku u džep a desnu Giletu na rame pa reče:

- Rekao sam lepo da su to zli ljudi. Imaš moje najiskrenije saučešće. A gde je ona sada?

- Umrla je nedavno i sad sam potpuno sam. O mome ocu mi nikada nije pričala no nadam se da je pošten i častan čovek poput vas. - reče Gile tužno ali na neki način i srećno što je taj čovek pokraj njega sada dok niko drugi nije. Zagleda se u zvezde a Sava posegne desnom rukom za nožem u džepu i potegne ga da zakoljuši mladog Gileta. Gile je očito bio njegov sin a on nije mogao da podnese da mu sin bude neko čiji organizam ne popunjava 100% krv samo njegova vlastita roda.

Međutim božja je providnost htela da Gile u tom trenu posegne za kamenom i baci ga prema pesku da bi došlo do efekta "žabica" stoga Sava promaši njegov vrat i samo mu okrzne sombrero. Gile hitro okrete glavu u levo pošto je Sava sedeo levo od njega da vidi šta se dešava, a Sava koji je baš tada podigao nož visoko iznad svoje glave da konačno dokrajči Gileta se uplaši da ga mladić ne vidi i na neki način ne spreči, stoga ispusti nož a on padne tačno u Savinu desnu nogu i zabije se.

- Šta se dogodilo? - upita Gile i uvati nož i počne da ga izvlači.

- Pusti ga… nemoj ga vadit… - tiho u agoniji reče Sava.

Gile je čuo samo prvi deo te rečenice i delić sekunde kasnije ga izvadio. A Sava je samo legao.

- Da ga pustim? Dobro… - reče Gile i pusti nož a on padne i zabije se u Savina pluća te ovaj počinje da viče nešto ali Gile više nije razumeo šta. Krv je izlazila iz njegovih prsa, iz njegove noge, i na kraju iz njegovih usta. Gile je to sav zaprepašten gledao i stavljao razne krpe preko njegovih rana i molio Isusa Hrista da sve bude u redu. Pošto je predvideo da će da umre stranac s suzama u očima reče Giletu ovo:

- Sine… postoji mesto koje se naziva New U.S.A. Potraži ga na kartama i uputi se tamo, odi u Ulicu Hrasta 45, tamo ćeš pronaći ženu koja se zove Biserka, to je najveće blago koje imam i reci joj da je volim. - u tom trenutku veliki mlaz krvi izađe kroz njegova usta kroz stisnute žute zube i po posljednji put ih ispere a njegove oči se zatvoriše i srce prestane da kuca.

Pošto su mu usta bila prepuna krvi i pluća oštećena njegov glas nije bio baš razgovetan pa je Gile to što je on rekao razumeo tek površno. Misleo da je se radi o blagu, tj. biserima koji se nalaze u tom nekom Novom S.A.D.-u, pa se bez razmišljanja uputio tamo. Jedino nije mogao da shvati kakve svrhe bi imao od govorenja biserima da ih voli. Bio je tužan jer je prvi čovek kojeg je video nakon dugo vremena tako brzo umro pa mu je iskopao grob i nakon toga otišao na počinak. Sutradan je obukao svoju najbolju majcu, tj. Jordanov dres koji nije čak bio niti ne-original već nešto toliko loše da se niko nije ni trudio da smisli ime za to. Pešačio je do obližnje stanice i na šalteru od neljubazne gospođe kupio kartu za voz, seo unutra i uskoro pošao ka odredištu. Bilo je sigurnije ići vozom jer su moderni banditi zaustavljali autobuse i pljačkali ih a ne vozove kao nekad. Od novca zarađenog mukotrpnim radom kupio je nešto namirnica i više nije imao ni dinara, jer je sve ostale potrošio na kartu. Kroz prozor je gledao razne krajolike dok je voz prolazio prvo kroz krajeve Amerike, pa kroz Francusku, Nemačku, Mađarsku, Bugarsku i na kraju Novi S.A.D. Sišao je iz voza umoran od puta i s torbom na leđima i znakom dolara ($) u očima krenuo do kioska gde je kupio kartu toga grada. Na njoj je pronašao Ulicu Hrasta 45 i unajmio taxi jer je znao da će nakon što je poseti moći platiti vožnju, čak je planirao da mu dade i napojnicu. Prošlo je petnaest minuta i taxi se zaustavio a vozač mu je rekao da su stigli pa je izašao i rekao mu da pričeka. Kuća srednje kvalitete ali svejedno deset puta bolja od njegove se sada nalazila pred njim. Ispred nje mali poštarski sandučić na kojemu je pisalo "Biserka Stojančević", ali na ćirilici što on nije mogao da pročita jer ga majka tome pismu nije naučila. Nije obraćao pažnju na krajolik jer je blago bilo jedino što ga zanima pa je pozvonio a neka žena mu otvorila vrata i začuđeno gledala tog malog debelog meksikanca i u sebi se pitala "kako to da je Chico došao ovde bez Zagora?". Bila je prelepa i verovatno najlepša žena koju je on ikada video, viša od njega za glavu, našminakana i uređena, stara oko 35 godina, ali Gile je samo rekao "miči se" i odgurnuo ju u stranu i uletio u kuću. Lutao je od sobe do sobe u kući dok je žena još uvek bila na vratima. Tražio je blago i na kraju došao do kuhinje gde je video malu škrinju na kojoj je pisalo "Školjke". "Tako je" pomisli on "biseri se nalaze u školjkama koliko sam čuo". Dotrčao je do te drvene škrinje, otvorio ju i počeo redom otvarati školjku po školjku no niti u jednoj nije bilo bisera. Nakon par minuta je već uvideo da ih nema niti u jednoj pa mu je došlo da zaplače ali je ipak pošto je bio gladan odlučio barem probati kakav to ukus imaju te sluzave sadržine školjaka pa je počeo jesti. Odjednom mu osmeh opet ozari lice. Nikada u životu nije jeo ništa toliko dobrog ukusa.

- Sava je imao pravo, ovo jeste najveće blago na svetu! - uzviknuo je i pojeo sve iz te škrinje, nakon pola sata je izašao i krenuo u potragu za novim školjkama, nije se ni obazirao na taksista koji mu je psovao majku iz svog taxija. Od tada na dalje potraga za školjkama postala je mladom Giletu najveća zanimacija, a školjke najveća opsesija.